Da li ste za ples?
''I koji me đavo naterao da baš ovde stanem i ukopam se u mestu?!'', razmišljao je glasno pešak. ''Ama kao da me neka viša sila naterala da napravim pogrešan potez i zaustavim čitavu igru! Kakav sam idiot ispao, ne mogu da verujem! Da sam bar koje polje više ili niže pa da me makar protivnik sažvaće, ovako će me proždrati moja sopstvena kraljica! Bruka i sramota! Vidi, svi su se ukopali u mestu, ne mogu nida mrdnu! Uništio sam igru, sve sam upropastio!'', drao se na sav glas.'' ''Kad te se samo dočepam!'', urlao je kralj. ''Čitavu smo večnost smišljali strategiju da pobedimo, a sada stojimo ovde kao statue, nismo ni gubitnici! Da bar mogu da padnem kao pravim gubitnik, mogao bih i da ustanem i započnem novu igru, ti nikogoviću! Zar ne znaš da moraš da se držiš pravila? Zar je to tako teško, za ime Boga? Crno je crno, belo je belo, a ti smeš da ideš samo jedan korak napred! Šta je tu toliko teško! Sad ćemo zbog tebe ostati ovde zauvek! Ništa nas nikada više neće pokrenuti! Agonijaaa!'' Pešak je plakao na sav glas. Napravio je samo jedan pogrešan potez i zaustavio sve. Oduzeo je svom kralju pravo na pobedu i poraz. Sve je ubio, sve je propalo. Bio je ponosni, beli pešak, revnosan i ispravan, a sada je crnji od najcrnjeg, sada je ubica čitave igre. Kreten! O, propasti! ''Prestani da kukumavčiš, malecki!'' prodrao se crni konj preko puta. ''Ti si našao da me tešiš, konjino jedna!'' ''Jesam, što ne bih? Malo si skrenuo s puta, pa šta sad? Vidi mene, ja nikada nisam ni išao baš pravolinijski, pa šta mi fali?'' ''Konju jedan, stvarno si konj! Nisi išao pravolinijski, ali si i dalje pratio pravila, idiote!'' ''Ono jes', i to što kažeš, svi imamo kanda neki svoj put, pa sad što je moj malko krivudav...što ću ja? Nego, jesi li ti za ples?'' ''Molim? Jaoj, Bože, pa je l' sam ja tebe kamenjem gađao pa da završim plešući sa ovim konjem? Crni konju, pa mi igramo šah! Kakav te crni ples spopao, crni konju?'' ''Pa, ne igramo više šah. Svi samo cupkaju u mestu i deru se. 'Oće nešto da se igraju. A ja ko velim, kad nema više šaha, aj mi da igramo nešto drugo.'' ''Šta se s tobom zbiva, ludače?! Mi smo na šahovskoj tabli i mi zato moramo da igramo šah! Šahovska tabla je ovo, a ne nekakav plesni podijum, kakve su te to lutke u'vatile, crni konju?'' ''Ali mi ovo ispod nas zovemo šahovska tabla, zato što igramo šah na njoj, ali kad bismo na njoj plesali, mogli bismo i da je zovemo plesni podijum, šta fali? I prestani da me zoveš 'crni konju' ko da je to nekakva uvreda. Ja jesam crni konj i baš volim što sam crni konj!'' ''Ti si ludi crni konj i hoćeš da pokvariš sve!'' ''Ja nemam šta da pokvarim kad si ti već sve pokvario, zašto inače roveš tu ko mečka?'' ''Ne vređaj...to...to boli, kao da mi nije dovoljno što i sam brinem! Dobro...kažeš...da plešemo... Koja je svrha plesa, šta tu ima pametno? Ko će da pobedi?'' ''Ma nema tu ništa pametno, pa gde si ti video pametnog konja? Samo se igraš da bi se igrao i sigurno je mnogo lepo. Jedino je pametno što nema pobednika.'' ''Jaoj, budalo, zašto smo mi onda protivnici kad nema pobednika i gubitnika! Tu nema smisla!'' ''Ma, kakvi protivnici! U plesu nema protivnika, u plesu smo partneri. Igramo zajedno uz pesmu. Malo pevaš ti, malo pevam ja, malo vodiš ti, malo vodim ja! Izmišljamo zajedno nove korake. U plesu uvek možeš da praviš nove korake! Ne postoji pogrešan korak, samo novi. Ako ustukneš i padneš, malko ti se smeju i zovu te ''smotanko'', ali onda samo nastaviš da plešeš i opet si u igri. Onda sve ponese pesma i svi zaplešu! Više nećemo biti neke crne i bele protivničke figure, bićemo partneri! Sijaćemo od sreće! Bez prestanka!'' ''Dobro...nemam šta da izgubim...već me mrze, već sam napravio pogrešan korak.'' ''Ama, videćeš, u plesu nema mržnje.'' ''Obećavaš brda i doline, baš si mi ti neki laskavi konj! Plešimo, ipak...'' Tako su pešak i konj otpočeli igru. Svi su ih gledali zgroženo.Idioti, šta to rade? Zar nije dovoljno što se srušio svet, što je prestala igra? Svašta bi im rekli i uradili, ali nisu mogli da se maknu sa mesta. Pešak je u početku bio pravi smotanko i nije mogao da uhvati ritam vesele pesme koju je konj glasno pevao. Zatim je pustio konja da vodi svoju igru, i, prateći ga, smišljao je i sam nove i nove korake, pa malo preuzimao ples. A opet, nije izgledalo kao da ratuju. Samo su zajedno pravili novu igru. I plesao je sve bolje i bolje, i sve slobodnije, kao da nije više nekakva šahovska figura. ''Da li si spreman da još nekoga pozoveš na ples?'', pitao je konj. ''Lako je. Važno je samo da želiš da plešeš.'' ''Ne znam...ne mogu...''-ustezao se pešak. ''Gledaj i uči.'', namignu konj. ''Pleši malo sam.'' ''Sam? Pa kako ću?'' ''Lako. Pusti da te nosi tvoja pesma...tako... U plesu je sve, ali baš sve, moguće. Svaki pogrešan korak ili te uči kako da ne padneš, ili je novo pravilo! Samo poletiš!'' I ode... pešak ga je posmatrao i uživao u sopstvenom plesu. Kako ga je samo nosio taj ples! Kad bi samo svi zaplesali! A onda je poverovao... razrogačio je oči videvši crnog konja kako pleše sa, ni manje ni više, belom kraljicom! Crni konj i bela kraljica?! Au, pa u plesu je stvarno sve moguće! Kad se bolje razmisli, nije taj baš tolika konjina. ''Kad može on sa belom kraljicom, mogu ja sa bilo kim! Ja mogu sve! Ja sam prekinuo igru! Ja sam napravio pogrešan potez!''- malo se saplitao kod svakog 'ja', ali je i dalje verovao da može. Morao je malo da se pomuči, ali je jedan crni pešak pristao na ples. Pa drugi, pa treći... I tako, mic po mic, zaplesahu i kraljice, i pešadija, i konji, i lovci... Vrteli su se u krug, padali i ustajali, bili smotani i stidljivi i uvek se iznov vraćali plesu, istovremeno igrajući istu igru i započinjući novu... Sve su manje razmišljali ko vodi i ko je sve započeo, jer su u plesu bili partneri, ne protivnici, ne pobednici i gubitnici. Svrha igre nije bila u kraju igre. Svrha igre bila je da se igraš i osmišljaš igru. I bi čudo. I bi svetlost. I boje.I vidi, zbilja više nisu bili crno-bele figure. Bili su plavi, žuti, crveni, zeleni, menjali su boje onako kako je na njih padala svetlost, a pod nogama je sijao divni, šareni plesni podijum! Sijali su! Sijali od sreće! radovali su se svakom padu, svakom koraku, svakom okretu, svemu novom što su naučili! ''Ovo je igra o kojoj je trebalo da sanjam! Nikada nije trebalo čekati nekakvu pobedu!Nikada više neću morati da prkosno gledam poražene niti da poraženo saginjem glavu pred protivnicima! Nema protivnika!'', pevala je kao pesmicu kraljica kojoj je pala kruna i nije je bilo briga. Ta ju je kruna ionako sve vreme samo žuljala. A naš je pešak pogledao dalje i video neku džinovsku crno-belu figuru kako se smanjuje i odlazi, kao da oseća da više nije potrebna. I sinu mu da je to onaj đavo što ga natera da napravi pogrešan potez! I bio je u tom trenutku i gnevan, i zahvalan i kivan na sebe, a onda je pogledao šaroliki plesni podijum i pustio crno-belu figuru da ode u miru, pa nastavi da pleše, i da uči da pleše! Jeste li za ples, ili biste da bacimo jednu partiju šaha?
