ja i ti, moje neverovatno

sami, svoji...izbeglice iz besmisla...

28.10.2011.

Da li ste za ples?

''I koji me đavo naterao da baš ovde stanem i ukopam se u mestu?!'', razmišljao je glasno pešak. ''Ama kao da me neka viša sila naterala da napravim pogrešan potez i zaustavim čitavu igru! Kakav sam idiot ispao, ne mogu da verujem! Da sam bar koje polje više ili niže pa da me makar protivnik sažvaće, ovako će me proždrati moja sopstvena kraljica! Bruka i sramota! Vidi, svi su se ukopali u mestu, ne mogu nida mrdnu! Uništio sam igru, sve sam upropastio!'', drao se na sav glas.'' ''Kad te se samo dočepam!'', urlao je kralj. ''Čitavu smo večnost smišljali strategiju da pobedimo, a sada stojimo ovde kao statue, nismo ni gubitnici! Da bar mogu da padnem kao pravim gubitnik, mogao bih i da ustanem i započnem novu igru, ti nikogoviću! Zar ne znaš da moraš da se držiš pravila? Zar je to tako teško, za ime Boga? Crno je crno, belo je belo, a ti smeš da ideš samo jedan korak napred! Šta je tu toliko teško! Sad ćemo zbog tebe ostati ovde zauvek! Ništa nas nikada više neće pokrenuti! Agonijaaa!'' Pešak je plakao na sav glas. Napravio je samo jedan pogrešan potez i zaustavio sve. Oduzeo je svom kralju pravo na pobedu i poraz. Sve je ubio, sve je propalo. Bio je ponosni, beli pešak, revnosan i ispravan, a sada je crnji od najcrnjeg, sada je ubica čitave igre. Kreten! O, propasti! ''Prestani da kukumavčiš, malecki!'' prodrao se crni konj preko puta. ''Ti si našao da me tešiš, konjino jedna!'' ''Jesam, što ne bih? Malo si skrenuo s puta, pa šta sad? Vidi mene, ja nikada nisam ni išao baš pravolinijski, pa šta mi fali?'' ''Konju jedan, stvarno si konj! Nisi išao pravolinijski, ali si i dalje pratio pravila, idiote!'' ''Ono jes', i to što kažeš, svi imamo kanda neki svoj put, pa sad što je moj malko krivudav...što ću ja? Nego, jesi li ti za ples?'' ''Molim? Jaoj, Bože, pa je l' sam ja tebe kamenjem gađao pa da završim plešući sa ovim konjem? Crni konju, pa mi igramo šah! Kakav te crni ples spopao, crni konju?'' ''Pa, ne igramo više šah. Svi samo cupkaju u mestu i deru se. 'Oće nešto da se igraju. A ja ko velim, kad nema više šaha, aj mi da igramo nešto drugo.'' ''Šta se s tobom zbiva, ludače?! Mi smo na šahovskoj tabli i mi zato moramo da igramo šah! Šahovska tabla je ovo, a ne nekakav plesni podijum, kakve su te to lutke u'vatile, crni konju?'' ''Ali mi ovo ispod nas zovemo šahovska tabla, zato što igramo šah na njoj, ali kad bismo na njoj plesali, mogli bismo i da je zovemo plesni podijum, šta fali? I prestani da me zoveš 'crni konju' ko da je to nekakva uvreda. Ja jesam crni konj i baš volim što sam crni konj!'' ''Ti si ludi crni konj i hoćeš da pokvariš sve!'' ''Ja nemam šta da pokvarim kad si ti već sve pokvario, zašto inače roveš tu ko mečka?'' ''Ne vređaj...to...to boli, kao da mi nije dovoljno što i sam brinem! Dobro...kažeš...da plešemo... Koja je svrha plesa, šta tu ima pametno? Ko će da pobedi?'' ''Ma nema tu ništa pametno, pa gde si ti video pametnog konja? Samo se igraš da bi se igrao i sigurno je mnogo lepo. Jedino je pametno što nema pobednika.'' ''Jaoj, budalo, zašto smo mi onda protivnici kad nema pobednika i gubitnika! Tu nema smisla!'' ''Ma, kakvi protivnici! U plesu nema protivnika, u plesu smo partneri. Igramo zajedno uz pesmu. Malo pevaš ti, malo pevam ja, malo vodiš ti, malo vodim ja! Izmišljamo zajedno nove korake. U plesu uvek možeš da praviš nove korake! Ne postoji pogrešan korak, samo novi. Ako ustukneš i padneš, malko ti se smeju i zovu te ''smotanko'', ali onda samo nastaviš da plešeš i opet si u igri. Onda sve ponese pesma i svi zaplešu! Više nećemo biti neke crne i bele protivničke figure, bićemo partneri! Sijaćemo od sreće! Bez prestanka!'' ''Dobro...nemam šta da izgubim...već me mrze, već sam napravio pogrešan korak.'' ''Ama, videćeš, u plesu nema mržnje.'' ''Obećavaš brda i doline, baš si mi ti neki laskavi konj! Plešimo, ipak...'' Tako su pešak i konj otpočeli igru. Svi su ih gledali zgroženo.Idioti, šta to rade? Zar nije dovoljno što se srušio svet, što je prestala igra? Svašta bi im rekli i uradili, ali nisu mogli da se maknu sa mesta. Pešak je u početku bio pravi smotanko i nije mogao da uhvati ritam vesele pesme koju je konj glasno pevao. Zatim je pustio konja da vodi svoju igru, i, prateći ga, smišljao je i sam nove i nove korake, pa malo preuzimao ples. A opet, nije izgledalo kao da ratuju. Samo su zajedno pravili novu igru. I plesao je sve bolje i bolje, i sve slobodnije, kao da nije više nekakva šahovska figura. ''Da li si spreman da još nekoga pozoveš na ples?'', pitao je konj. ''Lako je. Važno je samo da želiš da plešeš.'' ''Ne znam...ne mogu...''-ustezao se pešak. ''Gledaj i uči.'', namignu konj. ''Pleši malo sam.'' ''Sam? Pa kako ću?'' ''Lako. Pusti da te nosi tvoja pesma...tako... U plesu je sve, ali baš sve, moguće. Svaki pogrešan korak ili te uči kako da ne padneš, ili je novo pravilo! Samo poletiš!'' I ode... pešak ga je posmatrao i uživao u sopstvenom plesu. Kako ga je samo nosio taj ples! Kad bi samo svi zaplesali! A onda je poverovao... razrogačio je oči videvši crnog konja kako pleše sa, ni manje ni više, belom kraljicom! Crni konj i bela kraljica?! Au, pa u plesu je stvarno sve moguće! Kad se bolje razmisli, nije taj baš tolika konjina. ''Kad može on sa belom kraljicom, mogu ja sa bilo kim! Ja mogu sve! Ja sam prekinuo igru! Ja sam napravio pogrešan potez!''- malo se saplitao kod svakog 'ja', ali je i dalje verovao da može. Morao je malo da se pomuči, ali je jedan crni pešak pristao na ples. Pa drugi, pa treći... I tako, mic po mic, zaplesahu i kraljice, i pešadija, i konji, i lovci... Vrteli su se u krug, padali i ustajali, bili smotani i stidljivi i uvek se iznov vraćali plesu, istovremeno igrajući istu igru i započinjući novu... Sve su manje razmišljali ko vodi i ko je sve započeo, jer su u plesu bili partneri, ne protivnici, ne pobednici i gubitnici. Svrha igre nije bila u kraju igre. Svrha igre bila je da se igraš i osmišljaš igru. I bi čudo. I bi svetlost. I boje.I vidi, zbilja više nisu bili crno-bele figure. Bili su plavi, žuti, crveni, zeleni, menjali su boje onako kako je na njih padala svetlost, a pod nogama je sijao divni, šareni plesni podijum! Sijali su! Sijali od sreće! radovali su se svakom padu, svakom koraku, svakom okretu, svemu novom što su naučili! ''Ovo je igra o kojoj je trebalo da sanjam! Nikada nije trebalo čekati nekakvu pobedu!Nikada više neću morati da prkosno gledam poražene niti da poraženo saginjem glavu pred protivnicima! Nema protivnika!'', pevala je kao pesmicu kraljica kojoj je pala kruna i nije je bilo briga. Ta ju je kruna ionako sve vreme samo žuljala. A naš je pešak pogledao dalje i video neku džinovsku crno-belu figuru kako se smanjuje i odlazi, kao da oseća da više nije potrebna. I sinu mu da je to onaj đavo što ga natera da napravi pogrešan potez! I bio je u tom trenutku i gnevan, i zahvalan i kivan na sebe, a onda je pogledao šaroliki plesni podijum i pustio crno-belu figuru da ode u miru, pa nastavi da pleše, i da uči da pleše! Jeste li za ples, ili biste da bacimo jednu partiju šaha?


Stariji postovi

ja i ti, moje neverovatno
<< 10/2011 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

MOJI LINKOVI

msn:
provincijalka84@hotmail.com

Where the Wild Roses Grow
They call me The Wild Rose
But my name was Elisa Day
Why they call me it I do not know
For my name was Elisa Day

From the first day I saw her I knew she was the one
As she stared in my eyes and smiled
For her lips were the colour of the roses
They grew down the river, all bloody and wild

When he knocked on my door and entered the room
My trembling subsided in his sure embrace
He would be my first man, and with a careful hand
He wiped the tears that ran down my face

On the second day I brought her a flower
She was more beautiful than any woman I'd seen
I said, 'Do you know where the wild roses grow
So sweet and scarlet and free?'

On the second day he came with a single rose
Said: 'Will you give me your loss and your sorrow?'
I nodded my head, as I layed on the bed
He said, 'If I show you the roses will you follow?'

On the third day he took me to the river
He showed me the roses and we kissed
And the last thing I heard was a muttered word
As he stood smiling above me with a rock in his fist

On the last day I took her where the wild roses grow
And she lay on the bank, the wind light as a thief
As I kissed her goodbye, I said, 'All beauty must die'
And lent down and planted a rose between her teeth

Galija- Uzalud se trudis
Zaigrajmo igru lepu nakicenu
Kolo kolo naokolo
Siroka nam pesma mangupska nam prica
U dzepovima sljive i tisina

U tebi u tebi dusa i divljina
U meni tuga i toplina
U nama ljubav i tastina
U nama ljubav i

U svakom novom snu ja gubim deo sebe
I dobijam izgled nepoznat i tudj
Tako blizu svemu a tamo daleko
Nase reke ne idu do mora

Uzalud se trudis iz ovog da se budis
Ti moras da poludis
Rodjena bez srama u srcu ovog sljama
Ti ostala si sama

Hej pricaj mi pricaj nesto lepo
Pricaj mi kao malom detetu
I ne pitaj ne pitaj za razloge
Onoga ko odlazi u svitanje
Tesko je objasniti
Najlakse je postaviti pitanje

Uzalud se trudis iz ovog da se budis
Ti moras da poludis
Rodjena bez srama u srcu ovog sljama
Ti ostala si sama

U tebi u tebi dusa i divljina
U meni tuga i toplina
U nama ljubav i tastina
U nama ljubav i
U nama ljubav i
U nama ljubav i

Provincijalka
Rekli su mi da je dosla iz provincije,
strpavsi u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Boze, ovo je sazvezdje za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
trazili smo se po prethodnim zivotima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promasaje koji tiste,
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste.

O, da mi je da se jos jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim vecnog decaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reci bi sve pokvarile,
samo se cutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se jos jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti.

Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni
staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad
zazmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...

Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti.
Voleo sam je tako lako, i tako sam tesko to znao da pokazem.

I onda, odjednom, na rasporedu mladeza na njenim ledjima,
kao tajnu mapu,
pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...

MOJI FAVORITI
I Love To Be Hugged
Utociste
Balašević
herbarium za ljekovite trave
Alter Ego
Mjesečevi Prsti
dijetenoci
Kud nisam guzonjin sin
Pogresan korak
Apprivoiser
Loopa
Snoviđenje.
My life before and after him...
KaŽeŠ,pOsLiJe Si PaTiO...MeNi jE sRcE zAsTaLo...
KAO KIŠA POSLIJE GLJIVA
trening za umiranje
Ne volim januar.
Blog dečka koji obećava
Balkanika
Breathe easy...
..
Heretik Među Prsatim Nimfama
Vec sam ti pricao to
Put U Srediste Sebe
Neko je rekao ...
Mjesečeva Sonata
stanica disLeksije
蝕紅
Sindrom narko-apokalipse
The Place Where Love Grows
I FiGhT BaCk
Without guilt, inhibition or phoniness
Kunderina žena
just do it...later ツ
::tišina_u_krvi::
Ne reci zauvek
...pazi kako hodas,,,gazis moje snove...
Ma sto zelim, sve je tako daleko...
Korak do vječnosti.
Nemas ti pojma.. sta je mrak?
Skoro sasvim obična priča...
TORNAADO
GLUPOST JE NEUNIŠTIVA !!!
lobotomija
umatic
to be or not to be
MAKOVI..........
više...

BROJAČ POSJETA
56194

Powered by Blogger.ba